Mediji o korupciji u Srbiji

Datum : 26.6.2006
Novina : Danas
Strana : 4
Autor : M. TOROV
Tema : Sukob javnog i privatnog interesa
Agencija :
Najava : NE
Žanr : Rubrika – tema
Ocena : Neutralna
Reagovanje : Nema reakcije


DA LI IZA STAMBENIH AFERA STOJE POJEDINI POSLANICI SRS?

Povodom ideje o donošenju zakona o moralu

TRAGOM

Beograd - Po oceni poslanika Srpske radikalne stranke Zorana Krasića, Srbiji je
potreban jedan zakon o moralu. I dok on tu ideju promoviše za govornicom
republičkog parlamenta, iznoseći svoje motive, žitelji beogradske opštine Zemun
žale se na „nemoral lokalnih vlasti“ iza čijih stambenih afera stoje, navodno,
i pojedini poslanici SRS. Četvrto opštinsko javno tužilaštvo je zatrpano
prijavama protiv „odgovornih u opštini koju drže radikali“ zbog, kako se
navodi, „zloupotrebe službenog položaja, nasilnog oduzimanja stanova nosiocima
stanarskih prava i zakupaca, i nezakonite dodele stanova i poslovnog prostora
članovima SRS“.
Jedan od markantnijih primera je čitavu deceniju star „slučaj Barbalić“, koji
čeka novo ročište u oktobru. Za sve to vreme Ljiljana Mihajlović (devojačko
Mioković) živi, prema interpretaciji suprotne strane u sporu, „u nasilno
oduzetom stanu“ porodice Barbalić. Zvuči poznato, ali je manje poznato da na
rešenjima koja se tiču ovog, ali i mnogih drugih sličnih predmeta, stoji potpis
Vjerice Maljković koja je posle razvoda preuzela devojačko prezime Radeta i pod
njim, kao poslanik SRS, ušla u republički parlament.
Vjerica Maljković (sada Radeta) je 1997. godine, u svojstvu načelnika Odeljenja
za imovinsko-pravne poslove opštine Zemun, u ime opštine kao prodavca,
potpisala ugovor sa Ljiljanom Mioković (kasnije udatom Mihajlović) o otkupu
stana broj 6 u ulici Kapetana Radića 12. Taj ugovor, koji nosi oznaku OV
5375/97, datira od 9. jula 1997. godine. Međutim, obimna dokumentacija koja
prati ovaj slučaj pokazuje da je zakoniti zakupac u vreme prodaje stana
Ljiljani Mihajlović bila Danica Barbalić koja je posedovala uredno rešenje i
ugovor o zakupu.
Načelnik za imovinsko-pravne poslove Vjerica Maljković je aprila 1996.
obavestila Danicu Barbalić da opština ne može da zaključi ugovor o otkupu tog
stana, a 1. septembra 1997. potpisala je rešenje i njime, praktično, poništila
starije rešenje iz 1995. godine, kojim je ista opština dodelila stan Danici
Barbalić posle smrti supruga.
Protiv Vjerice Maljković (sada Radete) podneta je krivična prijava Četvrtom
opštinskom javnom tužilaštvu. Zbog takve nezakonite radnje, koja se kvalifikuje
kao zloupotreba službenog položaja, pokrenut je krivični postupak pod brojem
Ktr 1063/2001. Međutim, Tužilaštvo ni u ovom, ni u brojnim sličnim slučajevima,
nije reagovalo jer je, navodno, SRS kada je preuzela opštinu Zemun, postavila
svoje ljude u sve institucije.
Dok se dve porodice deset godina spore, Vjerica Radeta, prema tvrdnji oštećene
strane i zaposlenih u opštinskoj upravi, navodno „ustupa bivšem mužu kuću u
Surčinu“, a onda „bez saglasnosti stanara provaljuje i nadziđuje potkrovlje
zgrade u Save Kovačevića 9g u Zemunu, u kojoj već ima stan solidarnosti“. Za
Radetino ime vezuje se i priča da je, navodno, „za samo šest meseci, koliko je
bila zamenik ministra pravde u Vladi Mirka Marjanovića, sama dobila čak četiri
stana, čime je prekršila Zakon o imovini“. Uz sve to, ona je svojoj stranačkoj
koleginici i poslaniku Gordani Pop-Lazić, navodno „nekom klauzulom omogućila da
zakupi plac mimo Zakona o eksproprijaciji, da se zgrada vodi na njenog oca i da
sad ima sedam stanova i pet lokala plus stan od Skupštine Srbije“.
Sama Vjerica Radeta za naš list većinu ovih navoda kategorički demantuje,
ističući da „prvi put za njih čuje“, da su „van pameti“, da su to „nebulozne
priče“, „insinuacije“ i tome slično.
Radetina reakcija na tvrdnje da je zloupotrebila položaj u „slučaju Barbalić“
bila je da „tu nema šta da se objašnjava - stvar je čista“.
Jedino je, kaže, tačno da živi u već pomenutom stanu u Save Kovačevića 9g u
Zemunu. A kao dokaz da nije silom preuzela potkrovlje, Vjerica Radeta navodi:
- Nas četvoro koji živimo na poslednjem spratu dobili smo građevinsku dozvolu i
saglasnost više od 50 odsto stanara zgrade. I, u skladu s tim, zaključen je
ugovor sa Skupštinom stanara, koji je overen kod Četvrtog opštinskog suda. Na
osnovu tog ugovora dobijena je urbanistička saglasnost Zavoda za urbanizam
Skupštine grada za pripajanje delova tavana pripadajućim stanovima. Posle toga
smo dobili građevinsku dozvolu koju su, u upravnom postupku, osporile one
komšije koje nisu dale saglasnost za pripajanje, i u toku je postupak po žalbi
na građevinsku dozvolu.

Antrfile : Nemam četiri stana

- Nije tačno da sam kao zamenik ministra dobila četiri stana, niti da sam
bivšem mužu ostavila kuću u Surčinu, jer je ta kuća bila vlasništvo oca mog
bivšeg supruga. Gordana Pop-Lazić nije od opštine Zemun dobila nikakvo
zemljište - tvrdi Vjerica Radeta, ne poričući jedino da su ona i Vjerica
Maljković ista osoba koja posle razvoda nosi devojačko prezime.

Opština raspolaže fondom

- Sve je rađeno po zakonu. Opština Zemun ima fond stanova na koji ima zakonsko
pravo raspolaganja. Tvrdim da je ugovor o otkupu potpisan kao i za sve stanove.
Nije bilo izuzetaka. Vidite i sami da krivičnog postupka nije bilo. Nije ga ni
moglo biti, jer za to nije bilo elemenata - kaže Radeta.

============================



Datum : 26.6.2006
Novina : Danas
Strana : 10
Autor : Z. R.
Tema : Javne nabavke
Agencija :
Najava : NE
Žanr : Rubrika – tema
Ocena : Neutralna
Reagovanje : Nema reakcije


TENDERI MUP I PORESKE UPRAVE UNAPRED ELIMINIŠU PONUDU ZASTAVE?

Da li se nastavlja praksa favorizovanja inostranih kompanija u sektoru javnih
nabavki

Kragujevac - Iako su iz Zastave minulih godina, u više navrata, stizala
upozorenja da je većina tendera republičkih ministarstava i javnih preduzeća za
nabavku putničkih i teretnih vozila tako raspisana da unapred eliminišu ponude
domaćih proizvođača, očekivanih reakcija nadležnih institucija nije bilo, a
sudeći prema informacijama iz firme Zastava auto (preduzeće za proizvodnju
domaćeg „punta“, odnosno modela „zastava 10“) i Zastava promet Kragujevac,
republička ministarstva i javna preduzeća nastavljaju sa tom praksom. Tako su,
recimo, Poreska uprava Srbije i MUP Srbije nedavno raspisali tendere za
kupovinu oko 150 automobila. Problem je, smatraju u Zastavi, što tehnički
uslovi (zapremina i snaga motora) predviđeni tenderom unapred eliminišu
„zastavu 10“, a favorizuju modele inostranih kompanija.
Uprkos tome, Zastava auto je, posredstvom Zastava prometa na tenderima MUP i
Poreske uprave ponudila „zastavu 10“. Direktor Zastava prometa Kragujevac Goran
Spasić kaže za Danas da tenderi MUP i Poreske uprave još nisu okončani, te da
se ne zna koji će modeli automobila biti odabrani. Ono što se, međutim, zna
jeste da su pojedini izvoznici inostranih automobila na otvaranju tendera
stavili primedbu na ponudu „zastave 10“, uz opasku da taj model ne ispunjava
tenderske uslove.
- Tenderi MUP i Poreske uprave nisu u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama.
To, u stvari, i nisu tenderi, već kupovina određenog modela automobila, što
zakonskim odredbama koje regulišu sektor javnih nabavki nije dozvoljeno - tvrdi
Spasić, napominjući da postavljeni tehnički uslovi tendera Poreske uprave,
prema njegovom sudu, predstavljaju svojevrsnu „skicu“ jednog popularnog
inostranog automobila. Slična je situacija i sa tenderom MUP Srbije.
Valja podsetiti da je MUP Srbije, ubrzo nakon petooktobarskih promena, počeo
da obnavlja svoj vozni park. Tim povodom, MUP je bio raspisao tendere za
kupovinu oko 3.000 automobila i oko stotinak „marica“, kombija i drugih vozila
tog tipa. Zastava, koja je dve-tri decenije pre toga snabdevala policiju i
„maricama“ i putničkim vozilima, učestvovala je na tom tenderu, ali je ostala
„kratkih rukava“. MUP Srbije je „marice“ i ostala terenska vozila, posredstvom
Verano Motorsa, kupio od Pežoa. Onih 3.000 automobila policija je kupila od
Pežoa, ali i od Fijata od koga je, umesto Zastavine „floride“, kupljen veći
broj automobila „punto“. Reč je, inače, o istom onom „puntu“ koji od nedavno,
pod imenom „zastava 10“, na domaćem tržištu prodaje kragujevačka Fabrika
automobila.

Antrfile :

============================



Datum : 26.6.2006
Novina : Kurir
Strana : 7
Autor : M. M.
Tema : Javne nabavke
Agencija :
Najava : NE
Žanr : Rubrika – tema
Ocena : Neutralna
Reagovanje : Nema reakcije


SMENA

Kurir nezvanično saznaje da će dr Miodrag Ilić, direktor ZC „Požarevac“, biti
smenjen zbog nezakonitog poslovanja i drugih teških optužbi koje su na njegov
račun izneli zaposleni

BEOGRAD - Smena direktora ZC „Požarevac“ dr Miodraga Ilića postaje sve
izvesnija, s obzirom na to da 94 lekara, farmaceuta i biohemičara Opšte bolnice
ovog zdravstvenog centra već dve nedelje štrajkuju ne odustajući od svojih
zahteva. Kako je Kuriru saopšteno u Ministarstvu zdravlja, danas se očekuje
sastanak Upravnog i Nadzornog odbora ZC, posle čega će Ministarstvo „sprovesti
određene mere“.
Lekari su 10. juna stupili u štrajk uz zakonski minimum procesa rada, sa
osnovnim zahtevom za smenu direktora i kompletnog rukovodstva ZC „Požarevac“.
Prema rečima zaposlenih, direktor i načelnici smatraju se odgovornim za ‘’
nezakonito poslovanje, nepravilno ukidanje dežurstva, neopravdane suspenzije i
otpuštanja lekara, izdavanje zabrana i pretnji, nepoštovanje svojih kolega i
zaslugu što je ZC stalno prisutan u rubrikama crne hronike’’. Iliću se
pripisuje i da je sve poslove oko ZC poveravao samo jednom čoveku po daleko
većim cenama od tržišnih.
- Vratio je sve kadrove iz vremena SPS i JUL. Glavni saradnik mu je Slaviša
Nikolić zvani Žaca, vlasnik TV Duge i još nekoliko firmi u Požarevcu. Od kada
je Ilić direktor, Nikoliću su poveravani svi poslovi u bolnici, a najveći je
pilot projekat privatizacije nemedicinskih delatnosti, koji mu je dat bez
ikakvog tendera - tvrdi Kurirov izvor.
Ilić je u izjavi za Kurir kao razlog što je Nikolićevoj firmi „Laveks ko.“
poveren posao održavanja objekata, opreme, instalacija i voznog parka naveo
uštedu sredstava, ali i to da je Požarevac u stvari „probni model“ za opštu
privatizaciju nemedicinske službe u bolnicama u Srbiji.
- Pilot projekat je urađen uz saglasnost Ministarstva zdravlja. Ministar, kao i
nadležne finansijske komisije, upućeni su i prate razvoj ovog projekta -
izjavio je Ilić, ističući da za njega štrajk ne postoji i da se situacija
smiruje.
- O kakvoj se tu štednji radi kada svi troškovi i dalje idu na račun ZC! Koliko
je sve to bahato, govori i podatak da je zamena sijalice fakturisana po ceni od
400 dinara, koliko se plaća i sedamnaestočasovni rad lekara specijaliste! -
ogorčeno ističu lekari.
Od početka štrajka smenjena su dva načelnika bolničkih odeljenja, ginekologije
i anestezije, izdata je, pa potom i ukinuta naredba kojom je direktor Ilić
zabranio zaposlenima da pričaju o štrajku u bolnici, a u više navrata je
štrajkačima prećeno otpuštanjem s posla. U međuvremenu, došlo je i do
iznenadnog odlaska predsednice Nadzornog odbora ZC „Požarevac“, koja je
prethodno od Ministarstva zatražila proveru rada rukovodstva ZC.
Inspekcija Ministarstva konstantno prati stanje u požarevačkom zdravstvenom
centru.
- Naš interes je da proces pružanja usluga pacijentima ne trpi zbog aktuelnog
stanja u centru. Da li je štrajk legitiman ili ne, reći će Ministarstvo za rad,
koje je i nadležno za to - izjavila je Ivana Mišić, specijalni savetnik za
inspekciju pri Ministarstvu zdravlja.

Antrfile : Iz penzije u fotelju

Sadašnji direktor ZC „Požarevac“ Miodrag Ilić na ovu funkciju postavljen je u
leto 2004, kada je ministar Tomica Milosavljević posmenjivao veliki broj
direktora zdravstvenih centara, mahom iz redova DS. Pre toga Ilić, inače bliski
rođak Vladimira Ilića, direktora Poreske uprave Srbije pri Ministarstvu
finansija, obavljao je funkciju zamenika direktora ZC. Ilić je od 1991. do
2001. godine bio u invalidskoj penziji zbog I kategorije invaliditeta, koju je
napustio na sopstveni zahtev.

Ilićev ortak?!

Za novog načelnika ginekologije direktor Ilić postavio je Dragana Milankovića
Čiču, koji tu funkciji imao do petog oktobra 2000. godine. Lekari tvrde da je
za vreme devedesetih, dok je Ilić bio u invalidskoj penziji, Milankovićeva
privatna ordinacija bila prijavljena na njegovo ime, a da je Ilić, inače
anesteziolog, radio kod Milankovića na ginekologiji Opšte bolnice ZC po ugovoru
o radu?!
- Smenio je dr Bobana Jelčića i doveo privatnika Dragana Milankovića, inače
ujaka Milice Gajić, supruge Marka Miloševića. Milanković je Požarevljanima
dobro poznat po tome što je kolima uleteo među demonstrante za vreme rušenja
Miloševićeve vlasti, ali i po proganjanju kolega koje su tada bile protiv te
političke opcije - tvrde lekari.

============================



Datum : 26.6.2006
Novina : Ekonomist
Strana : 19
Autor : MIŠA BRKIĆ
Ličnost : Vladimir Goati
Tema : Aktivnosti i komentari
Agencija :
Najava : NE
Žanr : Rubrika – tema
Ocena : Neutralna
Reagovanje : Nema reakcije


VLAST BEZ POVERENJA

istraživanje

U projektu “Poverenje građana Srbije u političke procese i institucije” pokazan
senzacionalno nizak nivo poverenja građana u Narodnu skupštinu i Vladu
Republike Srbije. Više od polovine ispitanika smatra da se mnoge važne
institucije nikad ne pridržavaju zakona ili da to čine samo kada im to odgovara
Autori studije zaključuju da „poverenje u institucije nije bespovratno
izgubljeno”

Seća li se neko još Vesne Lalić i Sovranija Čonjagića? To su ono dvoje
„neposlušnih” poslanika kojima je, da bi im oduzeo mandate, Parlament prekršio
sve moguće protokole i poslovnike. Poslanici se još „vuku po sudovima”
pokušavajući da dokažu svoje ustavnom zagarantovano pravo ali bez velike šanse
da će u tome uspeti, a vlast je aferu „gurnula pod tepih i glavu u pesak”,
nadajući se da će takvo nečuveno silovanje Parlamenta prekriti zaborav.

Ali, kao i mnogo puta do sada, vlast se opasno prevarila jer je pet meseci
kasnije sprovedeno istraživanje pokazalo da takvo parlamentarno svetogrđe
ostaje „zapisano” u kolektivnom pamćenju građana, odnosno biračkog tela.
Istraživanje koje je sproveo Transparensi Srbija u projektu „Poverenje građana
Srbije u političke procese i institucije”, koji je osmislila i podržala
Vestminsterska fondacija za demokratiju, pokazalo je senzacionalno nizak nivo
poverenja građana u Narodnu skupštinu Republike Srbije - samo 7,3 odsto
ispitanih ima poverenje u vrhovnu zakonodavnu vlast države.
Građani treba da razumeju da su oni poslednji garant da će se javna politika
voditi u javnom interesu

Vladimir Goati, predsednik Transparensi Srbija, upozorava da vlast brzo i jako
troši resurs „poverenje” i podseća da je u istraživanju Centra za političke
alternative iz 2002. godine Parlament Srbije uživao poverenje 24 odsto građana,
a u istraživanju Centra za slobodne izbore i demokratiju iz 2005. godine
Parlament je uživao poverenje 27 odsto građana Srbije.
U najnovijem istraživanju Transparensi Srbija (TS) i Vestminsterske fondacije
za demokratiju (WFD) ništa bolje nisu prošle ni druge dve važne političke
institucije zemlje - Vlada Srbije, ali ni predsednik države. Poverenje u Vladu
ima 12,8 odsto ispitanih građana (2002. godine - 44 odsto, a 2005. godine - 29
odsto), a u predsednika Srbije - 18,9 odsto.
Inače, istraživanje je sprovedeno na nacionalnom stratifkovanom uzorku od 1.000
punoletnih građana Srbije (bez Kosova) u martu 2006. godine kao deo širih
napora WFD i TS za uspostavljanje delotvornih mehanizama javne odgovornosti u
opštinama i gradovima Srbije.

Kome se veruje
Prema rezultatima istraživanja, polovina ispitanih građana kaže da najveće
poverenje ima u porodicu i prijatelje, a da visok stepen poverenja ima u „dobro
obaveštene poznanike” i „stručnjake za pojedine oblasti”. Od nedržavnih
institucija najveće poverenje građani (6,7 odsto kao prvi odgovor i 25 odsto
među prva tri ponuđena odgovora) imaju u verske zajednice, a od državnih organa
najveće poverenje uživa predsednik Republike (8,9 odsto kao prvi odgovor i 18
odsto među prva tri), slede Vojska, Vlada Srbije, Skupština, policija, a na
začelju su pravosuđe i lokalne vlasti. Jedna petina građana ima poverenja u
medije (koji predstavljaju najčešći izvor informisanja o radu državnih organa),
istina - niži stepen poverenja uživaju „tabloidi”.

Na osnovu ovakvih rezultata istraživači ukazuju da su u opasnom prekidu veze
između građana i organa vlasti. Da bi se povećalo poverenje građana u vlast,
autori studije (Transparensi Srbija i Vestminsterske fondacije za demokratiju)
preporučuju da vlasti treba da posvete više pažnje načinu na koji se bore za
poverenje građana i da bezrezervno poštuju Zakon o slobodnom pristupu
informacijama, da objave potpune i ažurne informatore o radu, da pravovremeno i
adekvatno reaguju na svaku sumnju u vezi sa zakonitošću njihovog rada, da
obrazlažu odluke koje donose i da uključe građane i stručnjake u proces
pripreme svojih odluka.

Utisci građana o tome u kojoj meri se pojedini organi i grupe pridržavaju
propisa ili koliko su skloni korupciji su takođe pokazatelj razmera
(ne)poverenja u institucije. Odgovori pokazuju da je malo onih koji veruju da
su institucije države generalno sklone zakonitosti u radu. Nešto bolje u
percepciji građana prošle su (formalno) nepolitičke organizacije (verske
zajednice kojima ispitanici pripadaju - 42 odsto, SANU - 34,8 odsto. Vojska -
28,9 odsto onih koji veruju da se te institucije uvek pridržavaju propisa).
Čini se da je vera u zakonitost postupaka „političkih“ institucija u korelaciji
sa popularnošću njihovih političkih vođa - potpuno poverenje u postupanje
predsednika Republike ima 30 odsto građana, a Vlade i Skupštine koja odražava
vladajuću većinu 14,4 odnosno 15 odsto ispitanika. S druge strane, više od
polovine ispitanika smatra da se mnoge važne institucije nikad ne pridržavaju
zakona ili da to čine samo kada im to odgovara (53,7 odsto tako misli za
Skupštinu Srbije, 54,1 za Vladu a 50,9 odsto za svoje lokalne vlasti). Ne mnogo
bolje od državnih institucija prolaze u očima građana međunarodne organizacije,
nevladine organizacije, udruženja i sindikati.

Kada je u pitanju korumpiranost institucija, utisak građana je da je na prvom
mesto - pravosuđe. Čak 37,8 odsto ispitanika smatra da su u ovoj grani vlasti
korupcija i zloupotreba položaja „veoma rasprostranjene“. Između četvrtine i
trećine ispitanika takvo mišljenje ima i o svojim lokalnim vlastima, Vladi,
Skupštini, policiji i senzacionalističkim medijima. Moguće je da je ovakav
odgovor delimično uslovljen aktuelnošću korupcionaških afera koje se vezuju za
pravosuđe, kao i činjenicom da sudovi, kao nepolitičke institucije ne mogu
računati na bezrezervno poverenje stranački opredeljenih ispitanika za razliku
od predsednika, Vlade, Skupštine i lokalnih vlasti.

Još veći značaj (od, donekle očekivanih, podataka o uverenju građana u
privrženost institucija poštovanju zakona) pružaju odgovori u kojima se
naglašava značaj nadzora nad radom institucija. Odgovor da se pridržavaju
zakona „samo kad ih neko nadzire“ je najučestaliji kod pravosuđa (47 odsto),
policije (47,1) i Vojske (41,3 odsto). Autori studije spremni su da zaključe
kako „poverenje u institucije nije bespovratno izgubljeno, one ga u velikoj
meri mogu povratiti ukoliko bude ustanovljen delotvoran nadzor nad njihovim
radom”. Nemanja Nenadić iz Transparensi Srbija kaže da „nalazi istraživanja
predstavljaju snažan argument za uspostavljanje i primenu takvog nadzora unutar
samih institucija, preko nezavisnih kontrolnih organa i od samih građana i
medija, koji moraju imati na raspolaganju informacije na osnovu kojih će moći
da sude o ispravnosti i kvalitetu postupaka ovih institucija”.

Da li iko može pomoći građaninu u susretu sa korupcijom? Na pitanje kome bi se,
kad naiđu na korupciju, najpre obratili za pomoć - samo 11,1 odsto građana prvo
bi se obratilo policiji a 6,5 odsto javnom tužilaštvu, iz čega se može izvući
zaključak da postoji veoma nizak nivo poverenja u organe zadužene za gonjenje
krivičnih dela. Zabrinjavajuće je saznanje da 12,1 odsto građana ne bi ni od
koga ni tražilo pomoć, a tu vrstu rezignacije Nemanja Nenadić naziva “neverica
da se išta može učiniti”. Više od petine (22,6 odsto) građana veruje u
vaninstitucionalnu vrstu pomoći - porodice i prijatelja - u sudaru sa
korupcijom. Među prve tri institucije kojima bi se građanin suočen sa
korupcijom obratio često se navode i mediji, ali je zanimljivo primetiti da bi
se duplo više građana obratilo sa takvim slučajem nekom „tabloidu“ nego
„ozbiljnom i proverenom“ mediju. Nemanja Nenadić konstatuje da “istraživanje
pokazuje kako postoji ogromno nepoverenje da zakonom određene institucije mogu
rešiti problem građana suočenog sa korupcijom” a kao pouke predlaže: “da organi
gonjenja moraju da unaprede svoj rad i zasluže poverenje efikasnim i
neselektivnim otkrivanjem slučajeva korupcije, da se naročito u periodu dok
organi gonjenja ne zasluže veće poverenje, mora ojačati položaj nezavisnih
institucija koje uživaju veće poverenje građana i da mediji treba da iskoriste
šansu i postanu stub u borbi protiv korupcije, pre svega ozbiljnim
istraživačkim radom i insistiranjem na rešavanju pokrenutih slučajeva”.

Poslednji garant
Istraživanje Transparensi Srbija i Vestminsterske fondacije za demokratiju
pokazalo je da za veliki broj građana “učešće u politici” u njihovom gradu ili
varoši počinje i završava se sa izborima za lokalne organe vlasti. I da osim
toga oni ne znaju ni za šta drugo. a da su samo delimično upoznati da se na
politiku može uticati preko odbornika i kroz javne rasprave koje se vode oko
pojedinih pitanja. “Ljude stalno treba upoznavati sa novim načinima učešća u
politici i pobuditi im veru u efikasnost korišćenja ovakvih mehanizama za
kreiranje politike. Građani treba da razumeju da glasajući za određenu listu ne
pružaju blanko poverenje strankama da u međusobnom dogovoru vladaju ne
osluškujući stvarne potrebe zajednice. Naprotiv, izabrani kandidati i opštinske
službe imaju obavezu da otvore kanale komunikacije sa biračima i poreskim
obveznicima. Ukoliko uspeju da na taj način zainteresuju trenutno apatično
građanstvo da učestvuje u stvaranju planova, odluke će doneti više mudrih
glava, pa će i sami političari sigurno imati prilike da se pohvale boljim
rezultatima. Sa druge strane, i sami građani treba da razumeju da su oni
poslednji garant da će se javna politika voditi u javnom interesu i da ukoliko
ne budu spremni da se koriste svojim pravima i iskoriste mogućnosti koje im
demokratija pruža, ne mogu očekivati da dođe do pozitivnih promena u
zajednici”, kaže Nemanja Nenadić.

Zašto je poverenje tako važno za jednu zajednicu? Vladimir Goati, predsednik
Transparensi Srbija smatra da je “poverenje izuzetno značajno jer je
nezaobilazni deo legitimiteta političkog poretka i ukoliko ne postoji poverenje
u političkom sistemu, onda vlast to kompenzira represijom. Ako nema poverenja,
vlast mora da koristi drugu vrstu resursa i tu se negde susreću demokratija i
autoritarni režimi. Ono jeste važan resurs jer ukoliko postoji poverenje u
važne političke institucije, to podstiče građane (iskustvo postkomunističkih
zemalja) da prihvate i nepopularne mere koje nekada vlast mora da preduzima u
vreme kada je prinuđena da, recimo, smanjuje socijalna davanja i kad dolazi
period stezanja kaiša. Onaj politički poredak koji ima na zalihama resurs
poverenje u stanju je lakše da prebrodi takve situacije. Taj dragoceni resurs
trenutno je u Srbiji veoma mali i nezadrživo se topi. Podaci svedoče o
izrazitom deficitu poverenja. Kako smanjiti deficit poverenja? Odgovor
demokratske teorije je - ili da institucije počnu dobro da rade ili novi
izbori”.

============================