dokumenti > korupcija kao prepreka evropskih integracija [< nazad | napred >]

Korupcija kao prepreka evropskih integracija

Autor: Dr Predrag Jovanović
Transparency International Srbija

Poslednji godišnji izvešataji Evropske komisije o 10 zemalja Centralne i Istočne Evrope koje su kandidati za ulazak u EU govore da je u ovim zemljama učinjen prilično mali napredak na planu borbe protiv korupcije. Ovaj zaključak Evropske komisije dat je na osnovu analiza koje su, tokom godine, radili Svetska banka, OECD i druge međunarodne organizacije koje su bile aktivne u ovim zemljama.

Pitanje korupcije izbilo je u prvi plan zbog činjenice da korupcija ne samo da sprečava strana ulaganja, već i u znatnoj meri koči političke i ekonomske reforme u zemljama u tranziciji. U Briselu smatraju da normativno usklađivanje u zemljama kandidatima i neće biti toliki problem, koliko će potencijalnim članicma biti teško da primene nove propise koje su usvojile.

Analize iskustva zemalja u tranziciji izbacile su na videlo relativno nov fenomen, tzv. "zarobljavanje države". Radi se o tome da tajkuni (novopečeni bogataši) utiču na političare (izvršnu i zakonodavnu vlast), pravosudne i druge organe kako bi se doneli propisi koji bi bili u njihovom interesu. Tako su, recimo, u zemljama u tranziciji bili česti slučajevi "nameštanja" prodaje preduzeća tokom procesa privatizacije.

U Hrvatskoj je, na primer, privatizacija izvršena tako što su preduzeća, najpre, prešla u državnu svojinu, da bi, potom, uz pomoć državne agencije za privatizaciju, prodavana zaintersovanim privatnicima. Iako je konkurs za prikpuljanje ponuda bio javan, komisija je, po pravilu, odobravala prodaju ljudima blisko povezanim sa Tuđmanovom porodicom i vrhom HDZ-a. Na taj način se mali broj tajkuna domogao lavovskog dela hrvatske privrede. Pri tom, preduzeća su često kupovana na kredit koji se otplaćivao iz zarade preduzeća. Sada je u toku revizija privatizacije i ona je planirana da traje do 2003. godine.

Zaključak je da privatizacija i liberalizacija nisu sami po sebi (dakle, bez izgrađenih institucija) dovoljni da smanje korupciju. Primer Hrvatske jasno pokazuje kako sprovođenje privatizacije i liberalizacije, sa slabim i neefikasnim institucijama, dovodi do još veće korupcije nego što je pre bila.

Najveća pažnja i javnosti i specijalizovanih nevladinih organizacija u 10 zemalja kandidata za EU bila je posvećena praćenju procesa privatizacije. To je neopravdano stavilo kontrolu javnih nabavki u drugi plan, iako je ova oblast "bogom dana" za velike zloupotrebe. U Poljskoj, Mađarskoj i još nekim zemalja regiona doneseni su zakoni koji, po zahtevima, prevazilaze i zakone koji regulišu ovu oblast u razvijenim zemljama. Osnovni problem, međutim, ostaje slabost u primeni, koja se ogleda, pre svega, u nedostatku ljudi koji su dovoljno kvalifikovani i imaju integritet da obavljaju ove izuzetno odgovorne poslove

"Administrativna korupcija"se odigrava na nižem nivou i svodi se na podmićivanje nižih službenika kako bi se izbeglo izvršavanje obaveza ili "preko reda" ostvarilo neko pravo (na primer, da bi se odmah dobila dozvola itd).

Kada je reč o korupciji u zemljama u tranziciji, uočavaju se neke specifičnosti. Duboke i sveobuhvatne društvene i ekonomske reforme imaju, u svojoj osnovi, za cilj da izvrše preraspodelu vlasti sa društvenog (državnog) sektora na privatni. Kada su državi data tolika ovlašćenja da izvrši tako velike preobražaje i promene, javljaju se brojni izazovi i mogućnosti za zloupotrebe u smislu favorizovanja uskih interesnih grupa.

Retko gde je bio tako snažno izražen sukob između dugoročnih interesa društva i kratkoročnih interesa stanovnika, tj. glasača, kao što je to bilo u zemljama u tranziciji. U početku je potrebno, kao što je poznato, izvršiti prestrukturiranje privrede, što podrazumeva zatvaranje fabrika i gubitak posla za mnoge od glasača na budućim izborima. Pozitivni efekti takvih mera dolaze znatno kasnije i često se i ne povezuju u svesti ljudi sa početnim reformskim merama. Pošto su reforme "kvarile odnose" između vlasti i naroda, političari su se neretko okretali tajkunima, kako bi dobili njihovu podršku za pobedu na sledećim izborima.

Kada je dolazilo do promene vlasti i nastupalo "postkomunističko vreme", stare garniture su, po pravilu, zamenjivane potpuno novim, najčešće mlađim i neiskusnim ljudima. Na taj način su se novi lideri našli u sasvim novoj ulozi, a da pri tom, nisu postojala jasna pravila ponašanja kojih bi se držali. Pravila iz prethodnog sistema prestala su da važe, dok nova još nisu bila uvedena. čak i kada su norme uvođene novim propisima, njima je trebalo vreme da "zažive". Stoga javnost, u početku, nije -prozivala- funkcionere za nepridržavanje određenih normi i standarda (što automatski znači i da im to nije mnogo ni zamerala na izborima).

Institucionalna kontrola vlade se, u većini zemalja, pokazala slabom, posebno u zemljama gde nema jake opozicije. Parlamentarci su se, u većini zemalja, pokazali kao slabi "kontrolori" vlade. Razloga je više: nedostatak svesti o svojoj nadležnosti i odgovornosti, nezadovoljstvo zbog niskih primanja, nedovoljno poznavanje problema kojima se vlada bavi itd.

Stoga se pokazalo važnim da vlada dobije objektivnu procenu o tome u kojoj meri je korupcija zahvatila glavne institucije društva. Tako je, recimo u Sloveniji, dugo bila negirana pojava korupcije u državi. Smatralo se da korupcija ne predstavlja ozbiljan problem za ovu razvijenu zemlju i da je ona "specijalitet" balkanskih zemalja: Bosne, Srbije, Crne Gore i dr. Međutim, u martu 2001. godine objavljen je izvešataj Grupe zemalja za borbu protiv korupcije Saveta Evrope (GRECO) u kome su navedeni veliki slučajevi pronevere u sistemu subvencija privatnih preduzeća, podmićivanja javnih tužilaca od strane međunarodnih kriminalnih organizacija, zloupotreba na lokalnom nivou itd. Odmah po objavljivanju, javnost je alarmirana i po hitnom postupku je formirano telo koje će da koordinira budući intenzivan rad državnih institucija na suzbijanju korupcije i odlučeno je da se što pre napravi celovita nacionalna strategija za borbu protiv korupcije.

Izveštaj Evropske komisije sadrži preporuke zemljama kandidatima da uvedu zakonske kazne za korupcione radnje, tj. da donesu antikorupcione zakone. Do sada je u većini od 10 zemalja kandidata za ulazak u EU učinjeno nekoliko koraka:

1) doneseni su zakoni o javnim službenicima koji regulišu postupak postavljanja, unapređivanja i smene državnih službenika, 2) uvedene su institucije i mehanizmi za podnošenje žalbi, 3) doneseni su zakoni u konfliktu intersa, kao i etički kodeksi.

Može se zaključiti da je korupcija neizbežna pojava tokom procesa tranzicije i da ona ozbiljno preti da podrije demokratske i tržišne institucije, pre nego što se one ponovo izgrade na novim osnovama. Stoga se, tokom tranzicije, borbi protiv korupcije mora posvetiti naročita pažnja i ne dozvoliti da ona bude "u senci" ekonomskih i drugih reformi. Tome nas jasno uče iskustva 10 zemalja kandidata za ulazak u EU.

dokumenti > korupcija kao prepreka evropskih integracija [< nazad | napred >]