Datum : 10.12.2004
Novina : Danas
Izdanje : Beogradsko
Strana : 12
Autor : MAREK ANTONI NOVICKI
Tema : Slučajevi korupcije i borbe protiv korupcije
Agencija :
Najava : NE
Žanr : Komentar
Ocena : Neutralna
Reagovanje : Nema

NEUNIŠTIVA BAKŠIŠ EKONOMIJA

Korupcija zahvatila sve pore kosovskog društva

Marek Antoni Novicki

Baš kao i svakog bogovetnog dana, bavljenje onim uobičajenim aktivnostima poput odlaska lekaru, pohađanja univerziteta, ili odlaska u sud, suviše često liči na cenkanje na pijaci. Korupcija nije ograničena samo na političke i poslovne krugove, ili mafijašku mrežu već je zahvatila sve kosovske institucije, obrazovni i zakonodavni sektor, zdravstvo... U stvari, bilo bi izuzetno teško sresti retku individuu koja nije morala da plati izvesnu formu bakšiša. Ali, ovakva razmena je retko predmet rasprava kad se postavi pitanje korupcije.

Nije tako nobično čuti jezive priče porodica o nespremnosti izvesnih lekara i medicinskih sestara da pruže hitnu medicinsku pomoć pacijentima ukoliko ne plate dodatnu, čak i pozamašnu napojnicu u kešu, i to na licu mesta. Nije neobično čuti od drugih koji su izneli svoj slučaj pred sud i dobili hitnu susdsku odluku, kako je, uskoro nakon toga, isti sudija promenio raniju presudu zbog intervencije suprotne strane. Svaki put kada se to dogodi, neki ljudi postavljaju pitanje da li je presuda poništena zaslugom zakonskog argumenta?. Radoznalost pobuđuje i pitanje kako to da sudije poznate po svojim dugačkim procedurama, donesu odluku u roku od nekoliko nedelje ili dana - šta je nateralo sudije da tako na prečac postanu brzi prilikom donošenja presude? Pored toga, neki činovnici koji rade u srpskim enklavama mogle bi, takođe, da kažu nekoliko reči kad se govori o ovom fenomenu.

Mnogi od onih koji budu čitali ove redove znaju da moraju vrlo često da plate da bi završili nešto. Ali ne da plate u smislu koliko novca ili kada, već je to jedna mračna situacija gde pojedinac plaća bukvalno svakome mogućem da bi obavio neki posao.

Uprkos postojanja ove uvredljive prakse bilo gde drugde, ovde je posebno teško dokazati korpuciju kad ima malo dokaza koji ukazuju na prekršaj. U atmosferi gde je korpucija tako tesno povezana sa svakodnevnim životom i osnovnim problemima, naravno da ljudi postaju robovi situacije. Pravila o ćutanju i osveti značajno doprinose tome. Ne može se zanemariti da je Kosovo relativno mala, čvrsto povezana zajednica, što nije samo karakteristika albanskih zajednica. Oni koji žive u malim gradovima intimno znaju ove karateristike društvene dinamike.

Čak u ovakvim uslovima, ima li bilo koga ko je u stanju da otvoreno prozbori o tome? Ko je spreman da govori o takvoj praksi u konkretnim slučajevima? Nažalost, zbog toga što su ovi problemi tako rašireni i blisko povezani sa osnovnim životnim pitanjima, vrlo malo ljudi, ako iko, suprotstavlja se ovakvoj praksi iz straha da će imati veće probleme "sledeći put". Možete li da zamislite razljućenog lekara zato što ste upozorili policiju (pod uslovom da reaguje) na činjenicu da je lekar zahtevao dodatni honorar, ili da odbijete da platite samo da biste otkrili da će te biti primorani da se branite kad budete tražili hitnu medicinsku pomoć "naredni put"? Ne može se biti siguran hoće li zaposleni u agencijama za sprovođenje zakona biti spremni da slušaju ovakve optužbe, imajući u vidu da će im, takođe, biti potrebne slične usluge kao i svima drugima. Ne treba smetnuti s uma da postoje pri ruci velike porodice ili slične porodične mreže da se utiče na takve stvari.

Ironično, u okruženju gde ljudi plaćaju preko svake mere da bi stigli do rezultata, društvo počinje da se oslanja na takav bakšiš sistem, kako bi ljudi verovali da su dobili bar osnovni kvalitet usluga koje su platili. Još je ironičnija činjenica, posmatrajući društvo na Kosovu u celini, kad sei vidi da se ubiru naizgled "željeni" rezultati na osnovu bakšiš ekonomije, dok na drugoj strani oni koji poštuju zakon i opiru se iznuđenom plaćanju ostaju suviše često kratkih rukava i deluju kao budale!

Problem dilvlje gradnje pada na pamet pored ostalih. Postoji izvesna četvrt, sigurno ne jedna, gde je zabranjeno urbanističkim planom doziđivati dodatni sprat na kući. Nije potrebno posebno naglasiti da takoreći svaka kuća u tom bloku ima dozidan sprat. Međutim, sused "X", zvaćemo ga za trenutak Gezim, želi da poveća stambeni prostor u kući na isti način i obrati se opštini s molbom da mu izda potrebnu građevinsku dozvolu, a opština ga odbija zato što je prema državnom zakonu takva dogradnja nezakonita! Naš Gezim nije stranac na Kosovu, ali je bio nemalo iznenađen. Možda nisam u pravu, ali ako drugi ljudi dograđuju svoje kuće i nemaju ni njamanji sukob sa zakonom, onda mora biti još nećeg u toj priči, čak iako svi govore suprotno. Možda se neki od ovih primera mogu dalje objasnisti nepotizmom. Verovatnije je, međutim, nešto drugačije objašnjenje. Ako se kršenje zakona o izgradnji i urbanističkom planiranju otvoreno toleriše, a u isto vreme odbijaju ljudi koji traže dozvolu, kakva bi drukčija rekacija mogla da se očekuje u bakšiš ekonomiji nego se zapitati: koliko i kome?

Posledice divlje gradnje, kao i u drugim sličnim okolnostima, mnogo su šire od pukog ovekovečenje sistema prinudne naplate. U ovom primeru, susedne kuće su često oštećene kad okolni stanovnici nezakonito uvećavaju svoju imovinu. Ljudi su neizbežno prinuđeni da pate usled pasivnosti i nebrige pojedinih javnih službenika, koji slede sopstvene preduzetničke sisteme umesto da izvršavaju svoj mandat. U ovakvim primerima jedina solucija na raspolaganju jeste da moraju da plate, ako imaju čime.

Korupcija je, u stvari, proces koji omogućava određenoj grupi ljudi da određuje sudbinu drugih ili različite aspekte njihovog života, moglo bi se reći na arbitraran način. Pravila funkcionisanja u društvu su nepovratno promenjena kada se zakon predstavlja kao irelevantan, a uloga institucija proglašava apsurdnom i prevaziđenom. Ne treba ni pominjati glasno da je ovakva praksa, nažalost, izgleda duboko ukorenjena na Kosovu.

Valja postaviti pitanje: šta učiniti da bi ljudi bili spremni da otvoreno govore o tome? Iako ih nema mnogo, ipak postoje oruđa i zakonski mehanizmi na raspolaganju javnosti. Problem je u tome što zakon sam po sebi ne menja društvo. Zakon samo pomaže ljudima da transformišu društvo. Tu valja pomenuti medije, između ostalog, nezavisne medije koji krče put za takvu transformaciju. Mediji svuda imaju potencijal da deluju kao oruđe javnog mišljenja, ispitivanja, istraživanja i razotrkivanja maračnijih komponenata na delu. Njihova je obaveza i građanska misija da skrenu pažnju stanovništva na važna pitanja za društvo. Mediji imaju jedinstven potencijal da zahtevaju, transparentnu vladu, transparentne insitucionalne i poslovne operacije u važnoj borbi protiv korupcije.

Primer: pre godinu dana Kosovo je usvojilo zakonsku proceduru koja dozvoljava svakome pristup do zvaničnih dokumenata. To je idealan i krucijalan metod kontrole javnih vlasti i pozivanja na odgovornost. Naravno, mora da postoje ljudi koji su spremni da primenjuju taj zakonski mehanizam i da zatraže takve informacije. Imajući u vidu postojanje ovog zakona, nisam siguran kako da protumačim činjenicu da nakon stiupanja na snagu ovog zakone pre godinu dana nisam dobio ni jednu jedinu žalbu koja se tiče uskraćivanja pristupa. Da li to znači da već postoje transparentne javne institucije? Ne treba biti tako naivan optimista. Razlog je verovatno nedostatak opšte javne svesti o postojanju ovog zakona i opšteg razumevanja njegove izuzetne važnosti.

A to govori mnogo o medijima, novinarima. Novinari imaju ustavno pravo da budu čvrsti, da guraju, postavljaju pitanja, da budu neomiljeni i da preuzimaju rizik.

Uloga medija na Kosovu, gde nije bilo nikakve opozicije vladi (dosad, kad postoji potencijal da ima veoma snažnu), jesta da na veoma specifičan način bude opozicija, a ne glasnogovornik vlade koji održava status kvo, što je čest slučaj. Nakon punih pet godina i jednog srčanog udara, stvarno sam umoran od toga da sam jedini entitet koji se smatra opozicijom. Ko će pojačati ovakav rad, pošto svako pati zbog jadne realnosti kontaminirane svuda prisutnom korupcijom.

Autor je ombudsman Kosova. Ovoj kolumni doprinela je i Kejt Mester, savetnik za medije Tekst je istovremeno objavljen u prištinskom listu Koha Ditore