Konferencija za štampu:

Antikorupcijski zakoni i nihova primena

Na svojoj redovnoj konferenciji za štampu, održanoj 8. februara 2005 godine na temu: Antikorupcijski zakoni i njihova primena , Transparentnost - Srbija je skrenula pažnju na nekoliko važnih i aktuelnih pitanja. Konferencija je imala izuzetno dobar odjek u javnosti.

Ovde možete pogledati izvode iz nekih domaćih medija:

Novinska agencija Beta rubrika Čiste ruke

B92 - Vesti: Zakon mrtvo slovo na papiru

Izvodi iz štampe na sajtu Transparentnost Srbija za 9. februar 2005. godine

U delu pod naslovom Još jedan pokušaj da se obezbedi pravo na pristup informacijama bilo je reči o koracima koje Transparentnost - Srbija preduzima na tom polju. Još jednom je iskazana potreba da se Povereniku za informacije od javnog značaja obezbede uslovi za početak rada i predstavljen novi krug istraživanja o primeni Zakona u institucijama na nivou Republike i lokalnih samouprava. >> detaljnije

Na konferenciji je bilo reči i o potrebi da se obezbedi podnošenje završnog računa, izveštaja o imovini i izveštaja o prilozima iznad 6000 dinara političkih stranaka za 2004. godinu , kao i objavljivanje tih izveštaja. >> detaljnije

Takođe, predstavljena je i kratka analiza odredaba Zakona o sprečavanju sukoba interesa koje je potrebno tumačiti ili popraviti. Analiza je prethodno dostavljena članovima Republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa. >> detaljnije

vrh

Mediji o korupciji u Srbiji

Datum : 9.2.2005
Novina : Internacional
Izdanje : Beogradsko
Strana : 4
Autor : NN
Ličnost : Vladimir Goati
Tema : Pristup informacijama o finansiranju političkih partija, Slučajevi korupcije i borbe protiv korupcije
Agencija :
Najava : DA
Žanr : Izjava
Ocena : Neutralna
Reagovanje : Nema

ZARADE PARTIJA POD LUPOM!

BEOGRAD - "Transparentnost Srbija" ocenila je da bi nadležni trebalo da ispitaju indicije da je početkom 90-ih bilo "kupovine poslanika ili njihovin glasova", što je jedan od najtežih oblika korupcije.
Predsednik "Transparentnosti" Vladimir Goati rekao je da za dosadašnje tvrdnje o "kupovini poslanika" nije bilo dokaza, ali da se nedavno u javnosti pojavila informacija da postoje konkretni dokazi takvog vida korupcije. Prema njegovoj oceni, iako su neke od tema "politički zastarele", takve slučajeve treba do kraja rasvetliti i imati na umu da je politička korupcija stvar koja je svojstvena samo jednom obliku vlasti. Istovremeno. "Transparentnost" podseća da stranke u Srbiji treba uskoro da dostave nadležnom skupštinskom odboru podatke o finansijama za 2004. godinu i obezbede uvid u njih. Zakonom o finansiranju partija nije propisan rok za podnošenje stranačkih završnih računa i izveštaja o imovini i prilozima većim od 6.000 dinara.

U očekivanju završnog računa, izveštaja o imovini i izveštaja o
prilozima iznad 6000 dinara političkih stranaka za 2004. godinu

Zakon o finansiranju političkih stranaka, kao antikorupcijski, počiva na sledećem konceptu:

• Političke stranke dobijaju iz budžeta značajna sredstva za finansiranje svog redovnog rada i izbornih aktivnosti, čime se smanjuje njihova potreba da traže privatne finansijere koji bi posle mogli da ostvaruju preko političkih stranaka neprimereni uticaj.
• Ograničeni su privatni izvori finansiranja, zabranjeno je finansiranje iz anonimnih izvora, uvedena ograničenja maksimalnog priloga jednog lica.
• Uveden je princip javnosti finansijskog poslovanja političkih stranaka

Javnost finansijskog poslovanja se prema slovu Zakona obezbeđuje tako što svaka registrovana politička stranka podnosi Odboru za finansije svoj završni račun, izveštaj o prilozima koji premašuju 6000 dinara, sa podacima o davaocima tih priloga i izveštaj o imovini. Zakonom je propisano da se ova tri dokumenta objavljuju u Službenom glasniku Republike Srbije o trošku političke stranke.

Javnost Srbije sa pravom očekuje da političke stranke ispune ovu zakonsku obavezu. Međutim, veliko je pitanje da li će tako i biti. Zakonom nije propisan rok za podnošenje izveštaja za prošlu godinu, kao ni mehanizam za objavljivanje izveštaja .

Ministarstvo finansija je 5. jula 2004 dalo mišljenje prema kojem su političke stranke obavezne da ove izveštaje dostave Odboru za finansije "početkom godine". Na osnovu propisa o računovodstvu, rok za podnošenje završnog računa sa stanjem od 31.12. je 28. februar. Logično bi bilo da 28.februar bude i datum do koga će stranke podneti svoje godišnje izveštaje Odboru za finansije. Dakle, iako postoji pravna praznina po ovom pitanju, na javnosti Srbije je da se izbori da političke stranke ove izveštaje što pre podnesu kao i da građani na pouzdan način doznaju njihov sadržaj.

Ukoliko političke stranke ne budu podnele ove izveštaje ili ukoliko njihov sadržaj ostane sakriven od očiju javnosti, građani, od kojih se očekuje da tim strankama daju poverenje na izborima, će ostati uskraćeni za veoma važne informacije o izvorima finansiranja političkih stranaka, njihovom finansijskom poslovanju i imovini kojom raspolažu.

Takođe, očigledno je da je potrebno što pre početi sa radom na izmenama i dopunama Zakona o finansiranju političkih stranaka. Transparentnost - Srbija je još prošlog leta u okviru praćenja finansiranja kampanje za predsedničke izbore ukazala na mnoge nedostatke postojeće regulative, a to su učinile i radne grupe za kontrolu izveštaja o finansiranju izbornih kampanja i izveštaja o imovini političkih stranaka, kao i predstavnici posmatračke misije OEBS. Transparentnost - Srbija je spremna da zajedno sa državnim organima i međunarodnim organizacijama radi na izmenama Zakona, kako bi Srbija dobila pravni i institucionalni okvir koji obezbeđuje primerenu kontrolu uticaja finansijera učesnika na političkoj sceni na kreiranje politike zemlje.

vrh

Kratak pregled nedovoljno jasnih i neodgovarajućih odredaba

ZAKONA
O SPREČAVANjU SUKOBA INTERESA PRI VRŠENjU
JAVNIH FUNKCIJA

Nemanja Nenadić

Transparentnost- Srbija

Januar 2005

Dokument je sačinjen u okviru projekta Povećanje javne odgovornosti u zemljama Zapadnog Balkana, koji se sprovodi uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Finske.

Sva mišljenja i stavovi izneti u tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno mišljenje donatora.

Opšta zapažanja o Zakonu i tretmanu sukoba interesa

Razumevanje sukoba interesa od strane građana i jednog dela stručne javnosti iz koga proizlaze i odgovarajući zahtevi, preteže u pravcu shvatanja sukoba interesa kao prestupa ili jednog vida korupcije. S druge strane, sukob interesa, sam po sebi, ne mora da bude ni krivično delo, ni prekršaj, ni nemoralna radnja. To je jedno stanje, koje povremeno nastaje u vreme vršenja funkcije, često i bez krivice državnog funkcionera.

Kada takva situacija nastane, državni funkcioner ima privatni interes koji može da utiče na njegovu nepristrasnost pri obavljanju javne funkcije, bilo da je toga svestan ili ne. Ako tu činjenicu prenebregne ili zataji, on ili svesno želi da zloupotrebi nastalu situaciju (zarad privatnog interesa) ili rizikuje da kod drugih pobudi sumnju da tako čini.

Nerazrešen sukob javnog i privatnog interesa svakako predstavlja dobar predložak za raznovrsne zloupotrebe, ali predmet regulative o sukobu interesa ne bi prvenstveno trebalo da budu same te zloupotrebe, već nepoštovanje pravila za prevenciju i razrešavanje sukoba javnog i privatnog interesa. Zloupotrebe do kojih dođe nakon što funkcioner efektivno podredi javni interes privatnom mogu se naime sankcionisati na drugi način (krivična odgovornost).

Zbog toga je uspostavljanje mehanizama za za prevenciju i efikasno razrešavanje sukoba interesa pre svega u interesu samih državnih funkcionera, jer im pruža siguran put za otklanjanje neprimerenih sumnjičenja od strane javnosti.

Iako je termin odskora ušao u naše propise, neki njegovi vidovi su i prema ranijim propisima bili regulisani. To su pre svega pravila o izuzeću, kao i pravila o nespojivosti određenih funkcija i poslova. Norme koje su postojale pre ovog Zakona su neopravdano neujednačene i regulisale su samo manji deo materije.

Zakon o sprečavanju sukoba interesa se dugo stvarao, ali je donet praktično bez javne rasprave (ako se izuzme rasprava u samoj Narodnoj skupštini). To svakako nije dobro, jer je propuštena šansa da javnost, pre svega ona stručna, da sud o pojedinim odredbama, odnosno da ukaže na propuste pravne prirode.

Osnovne odredbe Zakona

Prvi stav člana 1 ne odgovara naslovu koji stoji iznad njega ("pojam sukoba interesa"). U pitanju je odredba kojoj je mesto među zabranama.

Pojam sukoba interesa je određen tako da obuhvata aktuelni i potencijalni sukob. Ono što međutim ne postoji u ovom zakonu su definicije pojmova javni interes i privatni interes. Naročito bi bilo značajno odrediti preciznije šta se smatra privatnim interesom, budući da je reč o relativno novom pojmu u domaćem zakonodavstvu.

U članu 2 dati su kriterijumi na osnovu kojih se utvrđuje na koje funkcionere se odnosi Zakon. Pošto nije izvršeno iscrpno nabrajanje, nije moguće sa sigurnošću utvrditi koliki je to krug lica, ali se procenjuje da on prelazi deset hiljada. Izvesno je da određivanje ovako širokog kruga obveznika po osnovu ovog Zakona, u situaciji kada se uvode nova rešenja i kada ta rešenja treba da sprovedu novi organi i po novom postupku znatno otežava primenu Zakona u praksi.

Iako je zakonodavac ovakvim određenjem izbegao da upadne u zamke koje sa sobom nosi iscrpno nabrajanje, stvorena je situacija u kojoj je zarad pravne sigurnosti nužno što pre utvrditi koji su to sve organi Republike, AP, grada, opštine i javnog preduzeća u koje se biraju, postavljaju i imenuju funkcioneri u smislu ovog zakona.

Van ovog Zakona ostali su funkcioneri sudske vlasti i javnih tužilaštava. Iako ovakvo rešenje nije neuobičajeno u uporednoj praksi, izvesno je da je potrebno upotpuniti postojeće norme o sukobu interesa koje se odnose na sudstvo. Jedan deo tih normi se već decenijama primenjuje (npr. norme o izuzeću), ali je drugi gotovo potpuno nepoznat ili se primenjuje ograničeno (prijava imovine i poklona). O ovoj temi se više govori u publikaciji Sukob interesa i slobodan pristup informacijama, Transparentnost- Srbija 2003 .

Nije najjasnije šta je zakonodavac mislio kada je odredio da se sukob interesa funkcionera u pravosuđu uređuje posebnim zakonima, ali bi se, s obzirom na korišćenje množine ("zakonima") moglo zaključiti da je namera bila da se određena pravila o sprečavanju i razrešavanju sukoba interesa inkorporiraju u postojeće propise kojima se reguliše njihov status i rad (npr. u Zakon o sudijama itd.). Do ovoga međutim još nije došlo. Doslednosti radi, trebalo bi obezbediti da te odredbe budu u skladu sa načelima Zakona o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, kao i to da kontrolu poštovanja tih odredaba vrši organ nadležan i za funkcionere izvršne i zakonodavne vlasti - Republički Odbor.

Zakon takođe uvodi obavezu da se posebnim zakonima uredi sukob interesa I ovde važi da bi trebalo obezbediti da posebni propisi budu dosledni sa načelima osnovnog zakona iz ove oblasti.

Položaj funkcionera

U okviru glave položaj funkcionera data su prvo osnovna pravila o vršenju javne funkcije. Pored bespotrebnog ponavljanja dužnosti povinovanja propisima, dodata je i dužnost . Iako ova odredba nije praćena sankcijom, njome se skreće pažnja na vid odnosa vlasti i građana kome treba težiti.

Dalje, propisuje se da (čl. 4. st.2) Pitanje da li je funkcioner u odnosu zavisnosti sa nekim je faktičko, i ne može se propisati da ne može biti u takvom odnosu. Stvar bi trebalo posmatrati obrnuto: kada je funkcioner sa nekim ko može uticati na njegovu nepristrasnost u odnosu zavisnosti, on ne sme odlučivati o pravima i obavezama takvog lica itd.

Zabrana korišćenja javne funkcije radi sticanja koristi ili pogodnosti (čl. 4 st. 2.) se odnosi na iskorišćavanje aktuelnog sukoba interesa koji nije razrešen u korist javnog, i sankcionisana je krivično ("zloupotreba službenog položaja"). Dakle, ona se ne odnosi ni na sprečavanje ni na razrešavanje samog sukoba interesa. Ima puno razloga da paralelno sa procesom pred Odborom bude pokrenut i odgovarajući krivični postupak.

Zatim je dato određenje kruga povezanih lica, koje bi trebalo da se nalazi u posebnom članu. Tekst sadrži spisak srodnika funkcionera koji se smatraju povezanim licima, a zatim mogućnost da se on neograničeno proširi na . Iz kasnijih odredbi proizlazi da procenu interesne povezanosti vrše sam funkcioner i Odbor.

Bilo bi izuzetno značajno za primenu zakona ukoliko bi funkcioneri bili obavezni da unapred naznače lica koja su sa njima povezana na trajniji način (rođaci, kumovi, poslovni saradnici) a za koje ne moraju da podnose izveštaj, kao i osnovne podatke koji se na njih odnose (npr. podaci o zaposlenju). S druge strane, veliko je pitanje da bi propisivanje takve obaveze bilo u skladu sa ovlašćenjem Odbora da bliže uredi sadržinu izveštaja funkcionera.

U članu 5 su data pravila o vršenju drugih javnih poslova i obavljanju drugih poslova. Počev od tog člana stvaraju se dve kategorije funkcionera u pogledu njihovih obaveza, pri čemu je, često bez razloga, manji obim obaveza propisan za poslanike i odbornike.

Zakon pruža mogućnost za obavljanje više javnih funkcija, ali ga uslovljava davanjem saglasnosti organa koji ga je postavio ili imenovao. Slabost ovakvog rešenja je to što se ne precizira datum koji je merodavan za odlučivanje o tome koja je funkcija a koja . Određivanje kao merodavnog faktora nije dobro rešenje, jer momenat prihvatanja imenovanja ili postavljenja nije uvek lako utvrditi. Iako u potonjem tekstu Zakon znatno sužava mogućnosti za obavljanje više funkcija istovremeno, načinjen je propust da se putem zabrane obavljanja više javnih funkcija istovremeno omogući prestanak loše prakse koja često dovodi do zastoja u radu državnih organa.

Primera radi, funkcioner lokalne samouprave, izabran od strane skupštine opštine, mogao bi da bude izabran, postavljen ili imenovan na neku funkciju na republičkom nivou. Problema nema, ukoliko bi pre stupanja na tu funkciju podneo ostavku na funkciju u organu lokalne samouprave. Ukoliko to ne bi želeo da učini, morao bi da zatraži saglasnost skupštine opštine da stupi na funkciju na republičkom nivou. Moguće je da će skupština opštine smatrati da je u njenom interesu da ima na republičkom nivou vlasti i da će takvu saglasnost rado dati. Zatim bi nastala situacija u kojoj bi partikularni interes (lokalne sredine) nadjačao opštiji javni interes. U svakom slučaju, verovatno je da bi bila smanjena efikasnost rada jednog ili oba organa koji istog funkcionera.

Poseban problem predstavljaju funkcioneri izabrani neposredno od strane naroda na izborima. Da li se može smatrati da oni ne smeju uopšte da prihvate neku drugu funkciju, zato što ne postoji "organ" koji ih je izabrao, ili upravo suprotno - da smeju uvek da prihvate drugu funkciju zato što takav organ ne postoji?

Zatim se definiše jedna od zabrana obavljanja drugih poslova (zabrana savetovanja fizičkih i pravnih lica osim za poslanike i odbornike) koja ima za cilj da spreči funkcionere da kroz manje formalne vidove angažovanja informacije koje su im dostupne i svoj uticaj. Kada se ima ovo u vidu nije jasno kakav je status odredbe sledećeg stava gde se kaže da Ova odredba je formulisana kao da predstavlja izuzetak od nekog pravila (jer bi se i da nje nema podrazumevalo da funkcioneri imaju prava na prihode od autorskih prava i na obavljanje naučne delatnosti). Međutim, samo pravilo od koga bi ovo bio izuzetak ne postoji u Zakonu.

U posebnom članu se navode radnje koje su zabranjene funkcioneru. Njegova osnovna odredba je značajna i njome je na najpotpuniji način u ovom Zakonu definisan aktuelni sukob interesa iz koga se izrodila zloupotreba službenog položaja. Međutim, gotovo sve radnje pobrojane u članu 6 i inače su sancionisane krivičnim zakonom. Izuzetak predstavlja odredba tačke 6 stava 2, gde se uvodi jedna specifična zabrana (primanja naknade od strane države ili međunarodne organizacije uz određene izuzetke), koja ne postoji u važećem zakonodavstvu i predstavlja prevenciju podmićivanja iz inostranstva. Ova norma međutim, može biti neopravdano restriktivna. Tačke 7 i 8 sadrže potencijalno veoma korisne odredbe, koje međutim, ne predstavljaju sukob interesa već specifične oblike zloupotrebe službenog položaja u vezi sa korišćenjem informacija koje nisu svima dostupne, odnosno ograničavanjem pristupa informacijama. Kao takve, one bi pre trebalo da nađu mesto u krivičnom zakonu a ne ovde. Slično važi i za tačku 9 istog stava.

Obaveza saopštavanja postojanja sukoba interesa (član 7 Zakona) je veoma korisno sredstvo za njegovo razrešenje, jer pruža priliku funkcioneru da čim uoči mogućnost postojanja sukoba interesa u određenom slučaju to saopšti ostalim članovima tela pred kojim se vodi rasprava. Međutim, zakonodavac je propustio da propiše dalji postupak nakon što se ostali članovi upoznaju sa time u čemu se sukob interesa sadrži.

Pravilo o prenosu upravljačkih prava u privrednim subjektima (član 8 Zakona) predstavlja novinu u našoj regulativi. Funkcioneri i dalje ostaju vlasnici firmi, akcija itd, ali ne smeju da vrše upravljačka prava koja im po osnovu tog vlasništva pripadaju. Kroz zabranu davanja uputstava licu na koja su preneta upravljačka prava trebalo bi da se smanji mogućnost za korišćenje poverljivih informacija i slično. U suštini, na ovaj način se pre svega obezbeđuje da funkcioner ne posvećuje svoje vreme upravljanju privrednim subjektom; on se istovremeno izlaže dodatnim troškovima (plaćanje lica na koja su preneta upravljačka prava). Postoje neka tumačenja prema kojima je ovu odredbu zakona nemoguće sprovesti u delo, odnosno da se uopšte ne može preneti pravo upravljanja koje proizlazi iz prava svojine bez prenosa samog prava svojine.

Funkcionerima je načelno zabranjeno da budu direktori, zamenici direktora i članovi upravnih ili nadzornih odbora preduzeća u kojem postoji državni kapital. Za poslanike i odbornike je ostavljena mogućnost da takvu funkciju vrše u najviše jednom preduzeću sa većinskim državnim kapitalom. Ovo je kompromisno rešenje u odnosu na dosadašnju praksu. Ne postoji nijedan opravdani razlog za njega. U ranijim predlozima zakona je mogućnost za takav izuzetak ostavljana u situacijama kada neka lica po svojoj funkciji moraju da budu članovi upravnih odbora određenih javnih preduzeća (što se odnosilo na funkcionere izvršne vlasti). Sada se taj razlog ne pominje, niti ograničenje prihoda po osnovu članstva u upravnim odborima, tako da odredba predstavlja način da se poslanicima i odbornicima obezbede dodatni prihodi iz javnih izvora, istina u manjem obimu nego što je to bio slučaj pre donošenja Zakona, odnosno politička kontrola nad radom privrednih subjekata u državnom vlasništvu.

Još lošija je odredba na osnovu koje je poslanicima i odbornicima koji su pre stupanja na funkciju bili članovi uprave privatnih preduzeća ostavljena je mogućnost da to nastave da budu, Ova odredba otvara mogućnosti za sukob javnog i privatnog interesa, jer se tek naknadno utvrđuje da li funkcija u privatnom preduzeću . Takođe, s obzirom na prirodu funkcije poslanika i odbornika, nemoguće je zamisliti delatnost čija priroda je takva da ne utiče na nepristrasno i nezavisno vršenje javne funkcije (zato što skupštine donose odluke koje mogu uticati na sve privredne subjekte). Zbog toga bi odredbu člana 10 stav 2 trebalo tumačiti u smislu da poslanici i odbornici ne mogu biti članovi uprave privrednih subjekata u dominantno privatnom vlasništvu.

U posebnom članu se propisuje obaveza funkcionera da izvesti o pritiscima ili nepriličnim uticajima kojima je izložen u vršenju javne funkcije, odnosno postupanje u slučaju kada nije siguran da li nekim svojim činjenjem ili nečinjenjem izaziva sukob interesa. Za očekivati je da će ove norme često biti primenjivane u praksi. S obzirom na to može se postaviti i pitanje kako mogu da se spreče eventualne zloupotrebe funkcionera, ukoliko ovi bez razloga optuže nekoga da na njih vrše pritisak ili nepriličan uticaj.

Prijavljivanje imovine i interesa

Obaveza podnošenja izveštaja o imovini i prihodima je koncipirana tako da se izveštaj podnosi u roku od 15 dana od stupanja na funkciju, jednom godišnje u toku trajanja funkcije, u roku od 15 dana od prestanka funkcije, kao i u naredne dve godine. Postoji i obaveza podnošenja vanrednih izveštaja ukoliko su promene u toku godine veće od 20 prosečnih plata u Republici. Izveštaji se podnose za funkcionera, njegove pretke i potomke i bračnog druga. U vezi sa ovim može se javiti mnoštvo nedoumica, počev od rokova za podnošenje izveštaja nakon prestanka vršenja funkcije, mogućnost izricanja mera protiv bivših funkcionera, načina sankcionisanja povezanih lica koja ne daju podatke o svojoj imovini i dr.

Zakonodavac je propisao obavezu podnošenja imovinskih izveštaja za uži krug lica od kruga povezanih lica definisanih u uvodnom delu. Mada je razumljivo zbog čega su iz kruga povezanih lica o čijoj imovini treba izvestiti izostavljeni pobočni i tazbinski srodnici (koji obično nisu deo zajedničkog domaćinstva i moglo bi da predstavlja teškoću prikupljanje podataka koji se na njih odnose), nema nikakvog razloga da iz ove obaveze budu izostavljeni lice sa kojim funkcioner živi u vanbračnoj zajednici ( , kako se u uvodnom delu Zakona pogrešno navodi), njegov usvojenik i usvojilac.

Zakonom je uređeno da se podaci iz Registra imovine mogu koristiti samo u postupku u kojem se utvrđuje povreda Zakona o sprečavanju sukoba interesa. Javni su jedino podaci o prihodima koje funkcioner ostvaruje iz budžeta. Iako ovakvo rešenje nije nepoznato u uporednoj praksi, i može se braniti zaštitom bezbednosti i privatnosti funkcionera i njihovih porodica, njime se znatno sužavaju mehanizmi kontrole. Naime, ovaj Zakon ne pruža mogućnost javnosti da sazna podatke koji bi ukazivali na postojanje sukoba interesa u većoj meri nego što je to do sada bilo moguće. Usled toga, moguće je da će se u toku primene Zakona desiti jedna od sledeće dve situacije: da Republički odbor bude prijavama onih koji sumnjaju da funkcioneri (koji su npr. njihove komšije) nisu prijavili sve svoje interese i imovinu, što bi značajno opteretilo rad Odbora u slučaju ispitivanja takvih slučajeva, a što bi bilo izbegnuto da je jedan deo podataka javan; ili, da prekršaji odredbi Zakona ostanu sakriveni, usled toga što niko od onih koji imaju saznanja o nekom neprijavljenom prihodu ili interesu državnog funkcionera ne znaju da on nije prijavljen nadležnom organu.

Tek kada Republički odbor utvrdi postojanje sukoba interesa taj podatak se objavljuje javno. Pored toga, za pitanje javnosti su od značaja odredba članova 30 - 33. Njima se propisuje veoma korisna obaveza Odbora da omogući uvid javnosti u informacije o svakom pritisku ili nepriličnom uticaju kome je funkcioner izložen u vršenju javne funkcije. Bilo bi još korisnije kada bi Odbor bio obavezan da ovakve informacije i sam objavljuje, na manje formalan način nego svoje odluke (npr. na veb-sajtu). Zbog mogućnosti da funkcioneri zloupotrebe ovu mogućnost kako bi lažno optužili političke ili neke druge protivnike, valjalo bi obezbediti odgovarajući mehanizam kontrole prijava o pritiscima, kakav sada ne postoji.

Članovima 32 i 33 su pojačana ograničenja pristupa informacija koja su već sadržana u drugim odredbama Zakona. U njima se koriste neprecizni termini (npr. u stavu 2 člana 32, nisu podaci to što (ne) predstavlja povredu Zakona, već se podaci odnose na određenu situaciju, činjenje i sl. koja ne predstavlja povredu Zakona; iz članu 33, stav 2 proizlazi da su i sudovi ; odredba o je krajnje neprimerena - daleko bi bolje bilo odrediti kada se i za koje svrhe te informacije mogu staviti na uvid sudovima i inspekcijskim organima).

Glavni doprinos odrebi ovih članova zakonskom tekstu je to što se ostavlja mogućnost da se podaci o situacijama gde nije utvrđeno postojanje sukoba interesa, odnosno povreda Zakona objave ukoliko se funkcioner koji je u pitanju sa tim saglasi. Pri tom nije jasno da li se Odbor obraća funkcioneru tražeći saglasnost za objavljivanje svoje odluke koja je njemu u prilog, da li funkcioner ima pravo da zahteva objavljivanje takve odluke o državnom trošku itd.

U vezi sa svim ovim pitanjima, za očekivati je da značajan uticaj odigra i Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji je stupio na snagu novembra 2004. Naime, taj Zakon donosi novinu utoliko što ono što je na osnovu drugih propisa proglašeno tajnim ne mora uvek i da ostane tajna. Ukoliko Odbor (ili Poverenik za informacije od javnog značaja u drugom stepenu) utvrdi da pretežan interes stoji na strani obelodanjivanja informacije, tražiocu će biti omogućen uvid u informaciju.

Pokloni

U četvrtom poglavlju Zakona nalaze se odredbe o poklonima. Korisnost ovog poglavlja Zakona je najmanja. Kao prvo, poklonom se u smislu Zakona ispravno smatraju . Da je rečenica ovde okončana, ne bi bilo mnogo problema. Međutim rečenica se nastavlja određenjem «u vezi s vršenjem javne funkcije» .

Na taj način primena ovog Zakona se sužava samo na poklone koje imaju to bitno svojstvo. Moglo bi se pretpostaviti da se u takve poklone mogu svrstati: a) pokloni koji imaju za cilj podmićivanje, odnosno vršenje uticaja na vršenje funkcije na određeni način b) pokloni koji su protokolarne prirode v) sitniji pokloni koji predstavljaju običajni čin i daju se iz zahvalnosti i koji su po svim svojim osobinama i okolnostima takvi da se mogu razlikovati od poklona koji predstavljaju davanje mita.

Zakonodavac dalje propisuje način računanja vrednosti poklona i obavezu funkcionera da zatraži račun ili da poklon odbije.

Prilikom određivanja pravila o prijemu poklona Zakon je tu mogućnost ostavio samo za protokolarne i prigodne poklone manje vrednosti (sadašnja vrednost oko 100 evra). Odbor bi trebalo da propiše merila za utvrđivanje da li je poklon protokolaran, odnosno prigodan. Ukoliko je poklon dobijen od stranih organizacija ili lica, primenjivaće se poseban Zakon (delimično je i sada regulisano Zakonom o sredstvima u svojini RS). U stvari, iz kasnijih odredbi postaje jasno da nije reč o tome da li funkcioner sme da primi neki poklon, već propisivanje da će poklon postati svojina Republike Srbije, ukoliko ne spada u povlašćene kategorije. Može se postaviti i pitanje opravdanosti odredbe da nedozvoljeni poklon postaje uvek svojina Republike (čak i kada ga prime funkcioneri jedinice teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave).

Ostaje nepokrivena materija poklona koji samo prividno nisu u vezi sa vršenjem funkcije. Zakon ne daje odgovor na pitanje ko će procenjivati da li je neki poklon u vezi sa vršenjem funkcije, ako funkcioner smatra da nije (i zbog toga ne prijavi poklon ili obećanje poklona). Zbog toga bi bilo daleko smislenije da je zakonodavac propisao obavezu prijavljivanja svih poklona, kako bi se obezbedilo prikupljanje podataka za eventualna ispitivanja postojanja sukoba interesa. U odnosu na ovaj cilj, pitanje mogućnosti zadržavanja protokolarnih ili prigodnih poklona, kojem je zakonodavac posvetio dosta pažnje, od neznatnog je značaja.

Kontrolno telo

Peta glava Zakona bavi bavi se Republičkim odborom, telom koje sprovodi ovaj Zakon. U vezi sa tim, postoji nekoliko spornih tačaka.

Odredba prema kojem su nadležni organi dužni da Odboru na njegov zahtev odmah dostave potrebne podatke i obaveštenja može se pokazati kao nedovoljna za efikasno sprovođenje ispitivanja (pogotovo u situacijama kada podaci koje Odbor traži ne postoje u vidu određenog dokumenta već ih treba prikupljati).

U članu 20 je određen položaj članova Odbora. Na žalost, poslanici su podlegli demagoškim kritikama da će primena Zakona biti preskupa zbog visokih plata članova Odbora. Tako smo došli do apsurdne situacije da je u odnosu na tekst predloga Zakona: a) posao Republičkog odbora mnogostruko uvećan (zato što se ne osnivaju Pokrajinski, gradski i opštinski odbori) b) broj članova Republičkog odbora je ostao isti, v) plate članova Odbora su smanjene. Prihvatanje ovakvog demagoškog pristupa (određivanje neadekvatnih zarada ljudi na vrlo odgovornim funkcijama) sigurno nije doneo dobra Srbiji do sada, pa neće ni ubuduće.

U vezi sa statusom članova Odbora, nije dovoljno jasno sa kojom kategorijom državnih funkcionera se oni izjednačavaju, budući da različite obaveze važe za poslanike i odbornike u odnosu na sve ostale funkcionere.

Osim toga, norme o načinu izbora i konstituisanju Odbora su se već u praksi pokazale kao neodgovarajuće i uzrok zadocnjenja u primeni Zakona.

vrh