SLOBODAN PRISTUP INFORMACIJAMA - OD NORME DO PRAKSE

Šta donosi zakon?

Zakon o slobodnom pristupu informacijama , između ostalog povećava zainteresovanost građana za javne poslove i tako smanjuje mogućnost prikrivanja korupcije, propusta u radu i neefikasnosti. Na taj način se na dugi rok stvara podrška za neophodne reforme, s jedne, i povećava rizik za one koji bi da skrivajući se velom tajne iznude od građana mito ili da prikriju već učinjene malverzacije.

Tim zakonom se uvodi pravo na pristup i propisuje procedura za ostvarenje tog prava, što će omogućiti da se dođe do informacija, koje su i do sada bile načelno dostupne, ali u praksi ne. Primera radi, mnogi novinari su isticali proteklih meseci problem da dođu do podataka o zaradama nekih državnih funkcionera, koje po svojoj prirodi nisu tajne (zato što se zasnivaju na utvrđenoj osnovici i propisanom koeficijentu), ali nisu mogli da nađu službu koja bi bila ovlašćena da im takve podatke pruži. Drugi primer su izveštaji političkih stranaka: u Zakonu o finansiranju političkih stranaka, kao način za obezbeđenje javnosti, propisana je obaveza da se ti izveštaji objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije" - ali, budući da se u tom Zakonu koristi bezlična konstrukcija ("objavljuju se"), niko se nije osetio "pozvanim" da te izveštaje i objavi.

Zakon polaže temelje i za proaktivnu ulogu organa vlasti , da sami unapred, i kad niko to od njih ne traži, pružaju informacije koje mogu biti potrebne građanima, preduzećima i drugima. To su, primera radi, informacije o strukturi državnih organa i podaci o kontakt osobama. Važna je i obaveza ustanovljavanja kataloga - da svaki državni organ, svaki obveznik po zakonu o slobodnom pristupu informacijama sačini listu informacija koje poseduje. Na taj način će svima koji su za informacije zainteresovani omogućiti i olakšati potragu i skratiti vreme potrebno da do njih dođu. To je korisno i za novinare, kojima su, inače, rokovi od 15 ili 40 dana iz ovog zakona predugački (pri čemu ne treba nikada zaboraviti da su u pitanju krajnji rokovi, i da je organ vlasti dužan da pristup omogući odmah kad god je to moguće) . Sama činjenica da će, preglednije nego sada, biti predstavljeno gde se nalaze određene informacije i da će država biti aktivnija u pružanju informacija trebalo bi, unapred, da olakša rad medija.

Teškoće na putu ostvarenja

U skupštinskoj debati i u stručnim raspravama govorilo se dosta o tome šta Zakon o slobodnom pristupu informacijama, čije se usvajanje očekuje 2. novembra 2004, treba da donese građanima, novinarima i čitavom društvu, ali je bilo malo govora o tome šta treba učiniti nakon donošenja Zakona, da bi se njegovi ciljevi ostvarili u praksi.

Valja inače podsetiti da je primena (implementacija, sprovođenje) zakona u Srbiji najproblematičniji deo reformskih zahvata. Čak i kada se u Narodnoj skupštini usvoje rešenja koja je moguće sprovesti u delo, koja su dovoljno precizna i usaglašena sa drugim propisima, dešava se da se ne donesu odgovarajući podzakonski akti, da ne bude izabrano kontrolno telo, da se norme interpretiraju na proizvoljan način i slično. Takvih primera u Srbiji poslednjih nekoliko godina ima na pretek, pre čemu se ne može uvek tvrditi da se takve stvari dešavaju iz loše namere, ali svakako može da se dešavaju zbog manjka političke volje, spremnosti na angažovanje, sposobnosti ili resursa.

I dok se vlasti pred biračima i međunarodnim organizacijama diče donetim reformskim zakonima, u praksi često od njihovog slova ne ostane mnogo. Bojazan da se tako nešto može dogoditi sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama zato nije mala. Faza primene zakona je "rizična" iz sledećih razloga:

Da bi organi vlasti mogli da u praksi omoguće pristup informacijama treba da unaprede svoj sistem vođenja dokumentacije, osmisle kako će građanima omogućiti uvid u dokumente a da to ne naruši njihov redovan rad, pripreme informatore o vrstama informacija koje poseduju, odrede prave osobe za postupanje po zahtevima. Sa pravom se tvrdi da "postojanje prava na pristup informacijama nema mnogo smisla ukoliko su arhive u haosu i nepouzdane" 1 , a koliko se takva ocena može odnositi i na Srbiju tek će se videti. Naravno, edukacija u okviru samih organa vlasti o novim obavezama koje imaju dolazi na prvom mestu, kako se ne bi dešavali slučajevi poput onog iz Albanije (koja ima veoma dobro ocenjen Zakon o slobodnom pristupu informacijama), gde su aktivisti nevladinih organizacija ponekad dolazili u situaciju da službenik od koga traže informaciju uopšte ne zna da taj zakon postoji.

Da bi se građani upoznali sa pravima koja im Zakon donosi, i ohrabrili se da ih koriste, trebalo bi sprovesti opsežnu kampanju. U Rumuniji je na primer, Zakon nakon usvajanja bio veoma retko korišćen, sve dok resorno ministarstvo nije zajedno sa nevladinim organizacijama, sprovelo odgovarajuću kampanju.

Da bi se zakon sproveo u delo potrebno je obezbediti dodatna sredstva iz budžeta - ne samo za novoustanovljenu instituciju Poverenika i njegovu službu, već i za postupanje po zahtevima u organima vlasti, objavljivanje informatora i slično. Budući da do usvajanja Zakona dolazi u momentu kada je već pripremljen budžet za 2005. godinu, veliko je pitanje da li su, i u kojoj meri, nove obaveze budžetskih korisnika bile uzete u obzir pri pravljenju proračuna.

Značajnu ulogu u primeni novog zakona igraće prvi Poverenik za pristup informacijama, od čijeg autoriteta, stručnosti i vizije će u mnogome zavisiti dometi zakona u budućnosti. Iskustva Slovenije 2 i BiH ukazuju da ova ličnost daje snažan lični pečat načinu na koji se zakon sprovodi. Preduslov za uspeh "misije" Poverenika je njegova ili njena politička nespornost - politička pristrasnost, ili osporavanje nepristrasnosti od strane neke značajne političke stranke mogu da ugroze čitav koncept. Ne treba ni pominjati koliko će biti teško pronaći takvu ličnost, s obzirom na politizovanost celokupnog javnog života Srbije u poslednjih 15-ak godina.

U pojedinim slučajevima na Povereniku će biti da ceni gde leži "pretežan interes" - da se informacija objavi ili da ostane zaštićena velom npr. službene tajne ili zaštitom podataka o ličnosti, što zahteva od onog ko procenu vrši veliko predznanje i razvijeni osećaj za celishodnost i pravičnost, koji se nikakvim obrazovanjem ne može steći. Srećom, iskustva drugih pokazuju da građani u najvećem broju slučajeva traže informacije kod kojih se ovo odmeravanje ne mora vršiti.

Šta nam valja činiti?

Iz ovog kratkog pregleda se mogu naslutiti neke od teškoća. Postojanje tih teškoća, međutim, nikako ne treba da bude izgovor da se od sprovođenja Zakona odustane, zato što je potencijalni dobitak u slučaju da njegovi ciljevi budu ostvareni nemerljivo veći. Naprotiv, svest o problemima koji se mogu javiti je preduslov da se oni reše u korist javnog interesa, i podsticaj da svako od aktera (organi vlasti, političke stranke, novinari, preduzeća, nevladine organizacije...) prepozna svoju ulogu na tom važnom poslu.

.................................................................................................................................

1 Best practices in combating corruption, OSCE, 2004 ( očekuje se objavljivanje prevoda ove knjige na srpski jezik) .

2 Više o tome u kjizi: " Antikorupcijski zakoni: Iskustva Slovenije i izazovi Srbije ",

Nemanja Nenadić, oktobra 2004

(autor je član Izvršnog odbora organizacije Transparentnost - Srbija, zadužen za pravna i pitanja antikorupcijske politike)