Stefano Donati, savetnik za pitanja ekonomske transparentnosti, Misija OEBS-a u Srbiji

Saša Varinac, predsednik Komisije za zaštitu prava

Danilo Pejović, rukovodilac projekta, Transparentnost Srbija

Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnost Srbija

Rade Đurić, Transparentnost Srbija

Osim govornika, značajan doprinos uspehu konferencije su svojim učešćem u diskusiji dali i Radoslav Sretenović, predsednika Saveta Državne revizorske institucije i Ivan Popović, zamenik republičkog javnog pravobranioca.
Na ovoj konferenciji, TS je, između ostalog predstavila deo svojih analiza i predloga za izmenu Zakona o javnim nabavkama u oblasti zaštite prava ponuđača i zaštite javnog interesa. Realizacijom tih predloga bile bi stvorene mogućnosti za efikasniji i uspešniji rad Uprave za javne nabavke i Komisije za zaštitu prava.

Zaštita prava ponuđača i zaštita javnog interesa

Čemu postupak zaštite javnog interesa?

Firme koje učestvuju u postupcima javnih nabavki imaju u nekim situacijama interes da ospore radnje naručilaca za koje smatraju da narušavaju njihovo pravo da se ravnopravno nadmeću za dobijanje posla. Takav interes imaju i firme koje bi po svojim kvalifikacijama učestvovale u postupcima javnih nabavki, ali im je to onemogućeno merama naručioca kojima se neopravdano smanjuje konkurencija ili privileguju određeni potencijalni ponuđači.

Međutim, firme neće uvek biti spremne da pokrenu postupak pred Komisijom za zaštitu prava. Razlozi za to mogu biti raznorodni, počev od želje da se „ne zamere“ onima od kojih se nadaju da će dobiti posao u budućnosti, preko neverice da će imati ikakve koristi za sebe od toga da obore tender (gde naspram neizvesne buduće koristi leži izvestan trošak u slučaju da zahtev za zaštitu prava ne bude prihvaćen). Najzad, sasvim su moguće situacije u kojima se zakon očigledno krši, ali to ne ide na uštrb nijednom od učesnika u postupku. Dakle, očigledno je da postoje situacije u kojima javni interes (definisan pravilima iz Zakona o javnim nabavkama) ne može da računa na potencijalne ponuđače kao jedinog zaštitnika, već su mu potrebne i dodatne garancije.

Takve garancije se mogu pronaći u sankcijama koje su propisane Zakonom o javnim nabavkama (prekršajne kazne, ništavost ugovora) i Krivičnim zakonikom, kao i u raznim kontrolnim mehanizmima koji su uređeni drugim propisima (kontrola od strane budžetske inspekcije, interna revizija, revizija od strane Državne revizorske institucije, postupak pred sudom za oglašavanje ugovora o javnoj nabavci ništavim). Međutim, ovi mehanizmi po pravilu stupaju na scenu (ako ih uopšte bude) tek nakon što je postupak nabavke okončan i ugovor zaključen.

S druge strane, znatno je efikasnije obezbediti zaštitu javnog interesa dok postupak još uvek traje, odnosno pre nego što potencijalna šteta od kršenja zakonskih pravila uopšte nastane.

Zaštita javnog interesa i predlog novog Zakona o javnim nabavkama

U sklopu javne rasprave o donošenju novog Zakona o javnim nabavkama, organizacija Transparentnost – Srbija je Ministarstvu finansija, koje je pripremalo ovaj zakonski tekst, uputila predloge za izmenu radne verzije sa kojom se u javnu raspravu ušlo.

Naši predlozi su delimično prihvaćeni u tom smislu što je proširen krug organa koji mogu da pokrenu postupak zaštite javnog interesa (ne samo Uprava za javne nabavke, već i javni pravobranilac i državni organ ili organizacija koja je ovlašćena da vrši nadzor nad poslovanjem naručioca). U našem predlogu pored njih bili izričito pomenuti još i Državna revizorska institucija, Komisija za zaštitu konkurencije, Ministarstvo finansija i javni tužilac.

Druga prihavaćena sugestija je vezana za činjenicu da zaštita javnog interesa ne bi trebalo da posluži kao zamena za postupak zaštite prava ponuđača. Stoga se u predlogu Zakona našla odredba koja brani firmama koje su mogle neposredno da podnesu zahtev za zaštitu prava, a to nisu učinile, da traže od državnih organa da pokrenu postupak zaštite (praktično, umesto njih).

Čini nam se međutim da bi bilo od koristi da se zakonom utvrde kriterijumi ili makar smernice za situacije kada državni organ mora ili treba da podnese zahtev za zaštitu javnog interesa. Naime, valjalo bi predvideti da se to čini pre svega u situacijama kada povreda pravila o javnim nabavkama preti da ugrozi interese koji su širi od interesa konkretnih naručilaca.

Druga stvar o kojoj zakonodavac, ali i organi kojima će biti poverena mogućnost/obaveza podnošenja zahteva za zaštitu javnog interesa treba da misle jesu rokovi za postupanje. Očigledno je da je zbog rokova za pokretanje i vođenje postupka pred Komisijom za zaštitu prava nužno da i ovi organi (npr. javni pravobranilac, Uprava za javne nabavke, inspekcijski organi) reaguju veoma brzo, praktično, čim dođu do saznanja da je do neke povrede Zakona o javnim nabavkama došlo.

S tim u vezi je i pitanje kapaciteta za takvo delovanje. Ukoliko se želi zaista efikasna zaštita javnog interesa potrebno je bitno uvećati kapacitete Uprave za javne nabavke i drugih ovlašćenih organa, i obaviti obuku ili specijalizaciju jednog broja službenika u javnom pravobranilaštvu i drugim organima.

Transparentnost – Srbija

Beograd, 20. jun 2008.

Ovi predlozi su pripremljeni u okviru projekta Transparentnost – Srbija Izgradnja kapaciteta javnih nabavki u Srbiji koji se sprovodi uz podršku Foreign and Commonwealth Office .