Poverenik za informacije od javnog značaja u listu Danas piše o važnim aspektima objavljivanja ugovora o koncesiji autoputa Horgos Požega


KAD JAVNOST POSTANE TREĆE LICE

Višemesečno natezanje oko koncesije za autoput Horgoš - Požega škodi Srbiji

Lični stav

Na ulasku u jednu centralnoameričku republiku na tablama piše: „Bienvenidos a
republica banana“ - dobrodošli u banana republiku. Pozdrav bi trebalo da
podseća na to da se zemlja u koju se ulazi, Honduras, ponosi činjenicom da je
jedan od najvećih proizvođača banana na svetu. Ali, nezavisno od želja autora,
čak i upravo suprotno njima, kod mnogih ovaj pozdrav izaziva daleko
neprijatniju asocijaciju. Jer, baš u Hondurasu je početkom prošlog veka stvoren
famozni geopolitički pojam „banana republika“ - pežorativna oznaka za zemlje u
kojima je stanje ekonomskih, političkih, pravnih, ukupnih društvenih odnosa, sa
aspekta razvijenog sveta, inferiorno. Proizvodnju i tržište banana, a samim tim
i celu ekonomiju ove zemlje, tada je kontrolisalo nekoliko stranih, uglavnom
američkih kompanija koje su konstantno nastojale i uspevale da svoj uticaj
šire. U leto 1910. jedna od njih, Junajted Frut Kompani, čak je organizovala
obaranje honduraskog predsednika koji, poštujući propise svoje zemlje, nije
hteo da joj da ustupke koje je zahtevala. Zamenila ga je drugim koji je to
spremno učinio. Junajted Frut i slični su tako našli način da „pravni poredak“
Hondurasa, a kasnije i drugih latinoameričkih država, podrede svojim
interesima. A usput su proizveli i u međunarodni geopolitički rečnik uveli
pojam koji je označavao siromašne zemlje Centralne i Južne Amerike, sa
„demokratskim i pravnim“ institucijama čija uloga je isključivo dekorativna,
velikom nezaposlenošću i socijalnim razlikama, kriminalom i korupcijom i
predominantnim uticajem stranih vlada, ali pre svega stranog kapitala i
korporacija.
Vremenom je termin izgubio svoj geografski kontekst i u izvesnoj meri
evoluirao, ali je ostao aktuelan. Danas se pre svega odnosi na države koje ne
poštuju princip vladavine prava, koje zakone podređuju raznim interesima i
posebno one u kojima je prisutan preterano „uslužan“, servilan odnos prema
stranom kapitalu.
Naša zemlja nije proizvođač banana a, bez obzira na mnoge probleme sa kojima je
suočena, nije i nadam se nikad neće biti ni „banana republika“. Zato bi bilo
logično da ništa na našim autoputevima ili u vezi sa njima ne izaziva
asocijacije slične onim honduraskim. Ipak, u slučaju višemesečnog mučnog
natezanja oko autoputa od Horgoša do Požege, nije baš dokraja tako. Jer, bar sa
stanovišta prava na slobodan pristup informacijama, ono je ukazalo na prisustvo
indikativnog, zabrinjavajućeg nivoa spremnosti da se zaboravi na odredbe
domaćih zakona, odnosno da se njihova primena stavi u zavisnost od „dobre
volje“ stranih investitora.
Tačka 24. 2. Ugovora o koncesiji za autoput Horgoš - Požega predviđa da su
ugovorne strane saglasne da će kompletnu dokumentaciju za izgradnju i
održavanje autoputa, dakle bukvalno sve informacije tehničke, komercijalne i
finansijske prirode tretirati kao poverljive i da trećim licima neće omogućiti
pristup tim informacijama. Ovakvo rešenje je, već sa elementarnog
zdravorazumskog aspekta, najblaže rečeno, zanimljivo. Valjda je i laicima
očigledno da ne postoje nikakvi opravdani razlozi za ovakvu poverljivost i da
je besmisleno da se bukvalno sve informacije o koncesiji - koja predstavlja
najveće aktuelno raspolaganje nekim javnim resursom - sklone od očiju javnosti.
Pravni aspekt je još zanimljiviji. Prvo, najvažnije pitanje je kako su
predstavnici ministarstava jedne zemlje koja je svojim ustavom i zakonom
zajemčila pravo javnosti na slobodan pristup informacijama od javnog značaja
uopšte došli na ideju da ovakvo nešto ugovore? Kako su mogli i smeli da
predlože ili prihvate ugovaranje odredbe koja je u očiglednoj suprotnosti sa
pomenutim ustavnim i zakonskim garancijama? Je li moguće da oni tu suprotnost
ne vide ili, još gore, da je smatraju irelevantnom?
I nakon što je nadležni državni organ, Poverenik za informacije od javnog
značaja doneo odluku u postupku koji je radi zaštite prava na slobodan pristup
informacijama pokrenula Skupština AP Vojvodine, lansiraju se „argumenti“ da se
javnosti ne mogu staviti na raspolaganje informacije sadržane u ugovoru, ako na
to ne da saglasnost strani partner.
Načelno, nije nimalo sporno da se u ovakvim ugovorima može predvideti da su
određene informacije poverljive i da se shodno tome može ograničiti pristup
istim. Ali, takvih informacija nema mnogo. Tu je reč pre svega o informacijama
čiji izvor je strani partner, informacijama koje njemu „pripadaju“, pa je
shodno tome opravdano da javnosti budu dostupne samo uz njegov pristanak. Kao
takve one mogu biti i pravno zaštićene na pomenuti način, a i tehnički
izdvojene u posebne anekse ugovora. Ali, takav tretman sigurno ne mogu imati
sve informacije, a pogotovo ne one koje su javnosti neophodne radi ocene
opravdanosti ovakvog raspolaganja sa stanovišta javnih interesa.
Komercijalnim ugovorima sa stranim kompanijama ni u kom slučaju se ne smeju i
ne mogu dezavuisati odredbe domaćih zakona. To je investitorima koji dolaze iz
uređenih zemalja vrlo dobro poznato. Uostalom, iako stidljivo, i naš predmetni
ugovor o koncesiji, bez obzira na enormno ekstenzivnu poverljivost, predviđa da
se od nje može odstupiti u slučaju da to zahtevaju propisi. A, imajući u vidu
pomenute garancije iz našeg ustava i zakona, jasno je da se u konkretnom
slučaju upravo o tome radi.
šta onda stoji iza upornog nastojanja nekih da se domaćoj javnosti uskrate
informacije o sadržini ugovora o koncesiji, dok se s tim ne saglasi strani
partner? To možemo samo da pretpostavljamo.
Izvesno je, međutim, da svako ko misli da se garancijom apsolutne tajnosti mogu
animirati i privući strani investitori, nalazi se u krupnoj zabludi. Takve
garancije, razume se, u određenim prilikama mogu biti atraktivne za špekulante
ali pravim, ozbiljnim investitorima tajnost u preteranim količinama sasvim
sigurno nije potrebna. Za njihovo toliko potrebno prisustvo na našem prostoru
treba obezbediti mnoge druge ozbiljnije i vrednije pretpostavke. Tu spadaju
savremeni zakoni i njihova konsekventna primena, kvalitetna pravna zaštita,
ekspeditivan rad uprave, a sasvim sigurno i neophodan nivo samopoštovanja.
Autor je poverenik za informacije